Danas se navršava sedam godina od stravične nesreće i pogibije trojice bh. navijača na putu iz Litvanije za BiH nakon najveće pobjede u istoriji bh. reprezentacije i plasmana na SP u Brazil.

Potresnu priču iz svog ugla ispričao je na svom Facebooku ugledni bh. sportski novinar Bakir Tiro koji se s kolegom Zlatkom Kapićem vraćao za domovinu.

Priču prenosimo u cjelosti bez ikakvih izmjena:

"

Negdje u Poljskoj, 16. oktobra 2013. godine.

Jutro. Oko 9, možda 9.30 sati. Vozim. Na suvozačevom mjestu kolega Zlatan Kapić. Čeka nas dug i težak put do Sarajeva. Skoro dvodnevni. Vraćamo se iz Kaunasa, iz Litvanije. Spavali smo možda dva, tri sata. Pa, krenuli...

Radili smo. Ja malo (više) i slavio. Iza nas je veličanstvena noć (pobijedili smo i Bosna i Hercegovina se plasirala prvi put na Svjetsko prvenstvo). Ni slutili nismo kakvo će biti jutro!

Zlatan kunja, pa utone malo u san, dok prve zrake sunca probijaju se kroz maglovito jutro. Probudio bih ga. Da vozi. Da me zamijeni. Imali smo dogovor. Mijenjamo se svaka tri sata. Ipak, žao mi ga. Neću. Umoran je baš.

Uspio je snimiti sve. Ibiševićev gol, izjave, slavlje... Lavovski posao je napravio. Radio je do četiri ujutro, bez mene od dva. U jednoj od kaunaških kafana sam ostao. Dernek neviđen'. Sa kolegama Sašom Ibruljem, Amerom Čulićem, Feđom Krvavcem. I još nekima... Kao kroz maglu se sjećam.

Ulazimo u jedan od brojnih gradova u nepreglednoj Poljskoj. Na tabli piše ”Lomza” (sa onim nekim njihovim prekriženim ”Z”). U tom trenutku Zlatnu je zazvonio mobitel. Nazvao ga je Elvir Hodžić, naš saradnik iz redakcije.

Zlatan: Molim, molim... Šta kažeš... Kada? Molim. Seltike (tako se oslovljavamo on i ja, op.a.), gdje smo ovo? Gdje se nalazimo?”

-U Lomži, ulazimo u grad.

Zlatan: Stani, stani odmah ovdje, molim te.

-Šta se dašava?

Zlatan: Stradala su naši navijači. Saobraćajna nesreća. Ovdje! Baš u Lomži! Trojica su poginula. Majko moja mila...

Stao sam na prvom proširenju. Pokraj ceste. Pribrali smo se donekle. Dogovorili da idemo u gradsku bolnicu.

Poslije 15 minuta košmar vožnje stigli smo do bolnice, baš, na kraju grada. Predstavili se na recepciji:

-Novinari smo iz Bosne i Hercegovine. Molimo vas...

Jedan od članova osiguranja u bolnici: Možete poći sa mnom, gore je vaš momak. Preživio je i dobro je sada. Nažalost, trojica su poginula.

Krećemo se niz dugački hodnik. U pratnji medicinske sestre. Odvest će nas do preživjelog. Knedla u grlu. Dala je Zlatanu, ponosnom i gordom Krajišniku – svestranom Cazinjaninu, papir na kojem piše ime povrijeđenog. Tresu su mu ruke. Oči su mu zasuzile. Kako se približavamo sobi, zastao je.

Zlatan: Seltike, ne mogu. Čekaj. Stanite. Ovaj momak je iz Cazina. Adis Ćoralić je iz Cazina. Ovi što su poginuli, možda su mi... Možda ih znam. Tamo se mi skoro svi znamo.

-Polako Seltike, smiri se. Hajd' idemo. Smiri se. Moramo.

Zlatan: Ja, ja neću moći snimati.

-Dobro, nećemo. Idemo vidjeti treba li šta momku. Pusti sad' posao (mada znao sam da moramo uraditi prilog).

Zlatan: Dobro. Čekaj. Hajd' ti prvi uđi.

I ušao sam u sobu. U krevetu je ležao Adis. Pod sedativima. Povrijeđen. Shrvan od bola za prijateljima.

-Zdravo, ja sam.

Adis: Znam, vi ste onaj naš novinar, rekao mi je doktor da ste tu.

-Znaš, šta je bilo.

Adis: Sve znam (i zajecao je hrabri tada 26-godišnji mladić, naš Ljuti Krajišnik).

Ubrzo se pribrao. Veliko je to, snažno srce Krajiško.

-Kako ti možemo pomoći. Da ti idemo donijeti nešto, voće, ili šta želiš. Smijemo li? Pitat ću doktora.

Adis: Imam sve. Ne treba ništa. Hvala vam.

-Imaš li snage da snimimo izjavu. Možeš li (u tom momentu sam se osjećao kao lešinar, odvratna strana novinarstva).

Adis: Da. Hoću to. Da moji vide da sam dobro.

Zlatan je šutio. Upalio kameru. Suznim očima, snimao dok je Adis govorio:

”Krenuli smo iz Kaunasa oko 23.30 sati, jer smo čekali da se malo raziđe gužva nakon utakmice. Ja sam spavao u autu i ničega se ne sjećam. Tek kad sam došao u bolnicu, rekli su mi šta se dogodilo”...

Snimili smo najteži prilog u životu. Šok i nevjerica. Tragedija.

U bolnicu u Lomžu nešto iza podne tog beskrajno tužnog dana počinju stizati navijači Bosne i Hercegovine. Sjećam se kršnih momaka iz Berlina. Nudili su svaku vrstu pomoći Adisu. Njemu je bilo dovoljno što nije sam.

Potom. Doktor Marek Raszczyk pozvao je Zlatana i mene u kancelariju i rekao:

”Bit će dobro ovaj momak. Jak je. Nažalost, poginula su tri njegova prijatelja. Obavijestili smo vašu ambasadu, oni će njihove roditelje. Žao mi je”.

U blizini Lomže, sjeveroistočno nekih 150 kilometara od poljske prijestolnice, na povratku sa utakmice Litvanija – BiH (0:1) tog kobnog jutra, 16. oktobra 2013. godine u stravičnoj saobraćajnoj nesreći poginuli su sinovi Bosne i Hercegovine, divni ljudi u cvatu mladosti, pripadnici navijačke grupe ”Ljuti Krajišnici” Hasib Mahmić, Vildan Pehlić i Almir Kasumović.

Rahmet vam duši naši Krajišnici ljuti."